Bezvremensko
Pišem ovo pismo željan da sa sebe skinem teret koji me već dugo mori. Još uvek sam živ, premda sam umro onda kada mi je i poslednje dete napustilo ovaj svet. Od tada živim kao kroz maglu, avetinjski, grčevito se držeći za ovo što imam, suviše kratkovid da shvatim da mi je sve već davno izmaklo i napustilo me.
Celog života sam brinuo o stanju drugih ljudi. Mislio sam, dug je put preda mnom; da pometem njihovu avliju pa ću posle sebe da sredim. Uvek mi je nešto preče bilo od mojih muka, a njih je, sine, imalo mnogo. Tek moje rane niko nije vidao, za moje muke znali su hladni zidovi komšijskih kuća ali ih niko nije smeo naglas izgovoriti. Ustuknuli bi svi, ćutavši iz strahopoštovanja prema njihovoj veličini. Sad sedim i dozivam minule godine, iako između mene i moje mladosti već dugo zjapi ogromna praznina.
Ti, sine, nemoj da prođeš kao ja. Posveti se nauci, izučavaj je dok god možeš, sad ti je hvala Bogu sve dostupno. Vodi računa o onima koje voliš ali nemoj da njihov život bude ispred tvog, ja sam nekad mislio da je to ljubav, ali nije. Okreni se veri i uzdaj se u Boga, ljudska srca su prevrtljiva. Danas ti skidaju zvezde s neba a već sutra se nešto nepoznato u njima prelomi i oni odu bez reči. Ne mogu da lažem, brinem za tebe, brinem kako ćeš u život sa takvim srcem i tim nevinim sjajem u očima. Ti si na mene, hoćeš da prepravljaš čoveka, da mu bude ugodno uz tebe, da usrećiš. Katkad to ne ispadne onako kako si zamislio pa se ljutiš na sebe, slično onom kad se vetar igra s morem a prevrne se barka. Pazi sine koga puštaš blizu sebe. Ja sam gubitak na svojoj koži osetio, Bog mi je sve najbliže sebi uzeo i evo sad sam sam, kako je i trebalo biti, kakvi su bili i oni pre mene koji su u samoći smrt dočekali i kakvi će biti oni posle mene koji će u samoću nogom svojom nagaziti. Ali moja je savest čista, pa i da sad umrem ja ne bih žalio. A to je od svega najbitnije, videćeš kad starost dočekaš, čista savest biće tvoj drug u samoći ako te život kojim slučajem, ovako kao mene, ne bude mazio.
P.S. Čuvaj se.
P.P.S. Zagrli majku nekad.
Telegram, 13. oktobar 1996.
Celog života sam brinuo o stanju drugih ljudi. Mislio sam, dug je put preda mnom; da pometem njihovu avliju pa ću posle sebe da sredim. Uvek mi je nešto preče bilo od mojih muka, a njih je, sine, imalo mnogo. Tek moje rane niko nije vidao, za moje muke znali su hladni zidovi komšijskih kuća ali ih niko nije smeo naglas izgovoriti. Ustuknuli bi svi, ćutavši iz strahopoštovanja prema njihovoj veličini. Sad sedim i dozivam minule godine, iako između mene i moje mladosti već dugo zjapi ogromna praznina.
Ti, sine, nemoj da prođeš kao ja. Posveti se nauci, izučavaj je dok god možeš, sad ti je hvala Bogu sve dostupno. Vodi računa o onima koje voliš ali nemoj da njihov život bude ispred tvog, ja sam nekad mislio da je to ljubav, ali nije. Okreni se veri i uzdaj se u Boga, ljudska srca su prevrtljiva. Danas ti skidaju zvezde s neba a već sutra se nešto nepoznato u njima prelomi i oni odu bez reči. Ne mogu da lažem, brinem za tebe, brinem kako ćeš u život sa takvim srcem i tim nevinim sjajem u očima. Ti si na mene, hoćeš da prepravljaš čoveka, da mu bude ugodno uz tebe, da usrećiš. Katkad to ne ispadne onako kako si zamislio pa se ljutiš na sebe, slično onom kad se vetar igra s morem a prevrne se barka. Pazi sine koga puštaš blizu sebe. Ja sam gubitak na svojoj koži osetio, Bog mi je sve najbliže sebi uzeo i evo sad sam sam, kako je i trebalo biti, kakvi su bili i oni pre mene koji su u samoći smrt dočekali i kakvi će biti oni posle mene koji će u samoću nogom svojom nagaziti. Ali moja je savest čista, pa i da sad umrem ja ne bih žalio. A to je od svega najbitnije, videćeš kad starost dočekaš, čista savest biće tvoj drug u samoći ako te život kojim slučajem, ovako kao mene, ne bude mazio.
P.S. Čuvaj se.
P.P.S. Zagrli majku nekad.
Telegram, 13. oktobar 1996.
Mnogo lepo pišeš, nemoj da odustaješ od toga :)
ОдговориИзбришиNe bih mogla a da ne nažvrljam makar nešto za sebe. I hvala ti ♡
Избришиjako poucno i divno napisano.❤
ОдговориИзбришиZahvaljujem! 💛
Избриши