Covid-19: istrajati do kraja (ključne) nedelje

Kažu da tuga obično izrodi nova (ili potvrdi stara) prijateljstva. Razmišljam o tome dok listam jutarnje vesti, ušuškana u saznanju da sam budna, doručak mi nije uskraćen a prva jutarnja kafa nije samo apstraktna, nikad dostižna zamisao. Što bi Meri Oliver rekla, ozbiljna je stvar biti živ ovog svežeg jutra, u ovom slomljenom svetu. I odjednom to što sam živa danas mnogo je bitno. U državi se održavaju protesti, što studenata što mnogih drugih ljudi u potrazi za pravdom i jednim davno zaboravljenim sunčanim jutrom. Južna Afrika po prvi put beleži više od 10.000 novih slučajeva korone virusa u jednom danu. U Boliviji je kovčeg sa telom muškarca ostavljen na sred ulice u znak protesta zbog nemogućnosti sahrane. Pomislim kako je to strašno, onda naiđem na podatak da Indija za samo 24h ima 24.000 novozaraženih. Demonstranti su spalili američku zastavu u blizini Bele kuće u subotu. Kažu da za njih ona predstavlja simbol ropstva, genocida i rata. Kanye West kandiduje se za predsednika. Pomislim da ako sam ikad u svojoj glavi imala idiličnu sliku savršene države – to je davno prestala biti Amerika. Dan prolazi, ispunjen je strepnjom i nekakvim iščekivanjem. Iza zida pandemije, propagandnih radnji i sujetnih političara ipak nazirem humanost i ogromnu, čak i iznenađujuću količinu žrtvovanja koje ljudi čine jedni za druge. Odjednom, niko ne pita kojoj političkoj partiji pripadaš. Nikog nije ni briga. Nisu važni ni oni planovi za letovanje koje smo sa malo nesigurne nade počeli da razmatramo. Ni to što kafići ranije zatvaraju i što nema letnjih bašti u kojima bi se osvežili od naporne vrućine. Razmišljaš malo o svemu i na posletku shvatiš da to nekako i nije bitno. Posmatram ljude oko sebe kojima je na pameti neko njihov i to kako će uskoro vreme ručku. Samo da stigne živ i zdrav, jedino je na šta se usuđuju da pomisle. Psihički je teško izboriti se sa svime što se događa u poslednje vreme. Teško je slušati tuđe probleme i pritom ih ne tretirati i ne prihvatiti kao svoje. Sreća je u nesreći i najveće olakšanje upravo to što su svi oni tuđi, a ne naši.