Šta duše žele

Dan je napokon prošao. Sa nesnosnom teškoćom u grudima, labavim koracima obavljam poslednje pripreme za spavanje, zadovoljna pri pomisli da ću naći mir (čitaj: pobeći) na par sati. U ogledalu uočavam bledu priliku od nekih 165 cm, upadljivih podočnjaka i povijenih ramena. Ne izgleda tužno, međutim nije srećna. Deluje rezignirano. Kao zločinac koji se pomirio sa sudbinom i strpljivo čeka svoju presudu. Je li zločinac? Nipošto. Živi sasvim normalnim životom, ima porodicu i prijatelje kojima pruža (nesebičnu) pažnju, ljubav i empatiju. Nešto je ipak čini nepravednom, a ne znam šta je to. Približavam se ogledalu i tek tad primećujem da je iscrpljena. Da vidim nekog svog u ovakvom stanju odložila bih sve obaveze, pa i žrtvovala par sati sna da bih bila tu. Tad sam shvatila. Za druge nam ništa nije teško uraditi. Ne smeta nam da ostanemo budni malo duže ili da pokvarimo pokoji plan da bi drugom olakšali. Za sebe se to ne setimo uraditi. Gledam svoj odraz u ogledalu. Hvata me jeza pri pomisli na to koliko sam gruba prema sebi bila. Ko zaslužuje našu nežnost više od nas samih? Neka knedla zastaje mi u grlu. Nepravedna sam, jesam. Sve saslušam, svima udovoljim. A gde sam tu ja? Automatski se u glavi rađa misao: sebična si. Guram je što dalje od sebe. Znam da je pogrešna. Nije sebično pomisliti na sebe, posebno kada, kao ja sad, na sebi osećate osuđujući pogled odraza iz ogledala, koji vas ćutke grdi. Ljubav koju dajem drugima je lepa, međutim ona ne treba odagnati potrebu da je dam i sebi. Zapostavila sam sebe. Nisam se setila da danas saslušam svoju dušu i pitam je šta želi, i zbog toga sam sada prazna. A duše ne traže puno. Šolju čaja, dobru muziku, malo sunca i prijatno okruženje. Otprilike. Neke vole i kafu. Dušama prija i dobra hrana, maska za lice, malo duža kupka od uobičajene ili onaj losion od kokosa koji ti je nedavno privukao pažnju. Kupi ga. Nije stvar u materijalnoj, već u duševnoj satisfakciji. Učim sebe da je svaki moj izbor ispravan dok god pronalazim mir u onome što biram. Još uvek sam u nekim trenucima gruba prema sebi. Kažnjavam sebe za ono što ne mogu da kontrolišem, uskraćujem sebi mir za greške i situacije koje nisam mogla da predvidim. Previše razmišljam o onome što još nije došlo, analiziram svaku izrečenu misao. Tu je i strah da bi se neka meni bliska osoba mogla razočarati u mene. Tek sada vidim da bih se ja mogla razočarati u sebe, a to mi deluje kao mnogo gora verzija.