#BlackLivesMatter

Minneapolis, Minnesota, 25. maj. Ponedeljak veče. Policija je upravo primila poziv o čoveku koji je kupio cigarete za 20 dolara, međutim ispostavilo se da je novac falsifikovan. Ime čoveka je George Floyd, ima 46 godina i Afroamerikanac je. Ubijen je 17 minuta kasnije od strane policije. Jedan od policajaca mu je kolenom pritiskao vrat i tako blokirao disanje, uprkos tome što je Floyd uporno molio za vazduh (taj pokret zakonom je zabranjeno upotrebiti u većini policijskih departmana). Njegovo ime je Derek Chauvin, ranije umešan u 3 pucnjave od kojih je jedna završila smrću, u čijem dosijeu stoji već 17 podnetih žalbi.

Jutros sam jednoj osobi pokazala video koji je zapravo rekonstrukcija tog događaja. Odmahnula je rukom i rekla: "Ne mogu to da gledam. Uznemirava me." I tad me je pogodilo. Činjenica da je naša svest o pravim vrednostima jako, jako niska. Zbog toga danas pišem ovo, ljuta na nju, zgrožena pred sistemom, kapitalizmom koji vladaju, slomljena činjenicom da ovo nije ni prvi, ni poslednji ovakav slučaj. Ubistvo Džordža Flojda ne tiče se samo njegove porodice i poznanika, već i čitave afroameričke populacije. Koja se već godinama uzda u zapadnjački sistem. Zapad već godinama (da ne kažem decenijama) priča priče o prosperitetu, ulaganju u obrazovanje i zdravlje, profitu i rentabilnosti. Iako je isti taj zapad izgleda još uvek zaglavljen u tridesetim godinama prošlog veka. Ljudi tog doba bili bi poraženi činjenicom da se ni do danas rasne i klasne predrasude koje vladaju u američkom društvu nisu mogle prevazići.

Ne mogu a da se ne zapitam koliko će još nasilnih oblika smrti biti potrebno da se nešto promeni. Da se ljudska svest oblikuje. Usmeri ka onima koji živote provode u strepnji, čiji je jedini luksuz izaći na ulicu i vratiti se kući živ. Ne dotiče nas to jer nismo (direktno) deo toga, izbegavamo da razmišljamo o tome jer time unosimo nemir za koji smatramo da ne zaslužujemo danas. Branimo se time što ne možemo ništa da uradimo, kao da je zapad jedini koji se bori sa rasizmom. Evropa se sa time svakodnevno suočava. Terorista Tobias Rathjen, belac, ubio je 11 ljudi zbog boje njihove kože u nemačkom gradu Hanau, u februaru ove godine. Okarakterisan je kao "mentalno nestabilan". To je samo jedan od mnogih primera koji ukazuju na činjenicu koliko duboko je rasizam ukorenjen u svetu, u ljudima kojima je slediti obrazac koji im sistem nameće lakše nego probuditi svest u sebi. Ljudskost. Poput policajca koji je slušao Džordža kako zapomaže i moli za vazduh. Nije ga pustio ni kada je u potpunosti izdahnuo.

Volela bih da se ovakve teme više provlače kroz svakodnevne razgovore. Da više ljudi prestane da ih tretira kao tabu, kao nešto mračno i daleko, nešto što se "nas ne tiče" već je "problem Amerike". Dovoljno je što se svi davimo u trendovima i nametnutim standardima.

"Nemam pištolj." - Michael Brown, 18, dva puta mu je pucano u glavu dok je usred dana šetao ulicom.
"Mama, otići ću na koledž." - Amadou Diallo, 22, primio je 41 metak jer ga je policija slučajno zamenila sa serijskim silovateljem.
"Ovo nije stvarno." - John Crawford III, 22, upucan u Walmartu zbog kupovine lažnog pištolja.
"Zašto ste pucali u mene?" - Kendrec Mcdade, 24, ubijen nakon lažiranog policijskog poziva.
"Ne mogu da dišem." - Eric Garner, 29, udavljen zbog prodaje cigareta.
"Ne mogu da dišem." - George Floyd, 46, udavljen zbog korišćenja falsifikovane novčanice.

Ovo su bile njihove poslednje reči. I još mnogih čija se imena nigde ne spominju a čija je smrt nasilno prouzrokovana, da bi kasnije u najvećoj tišini bila zataškana i zaboravljena. Čovečanstvo vam duguje ogromno izvinjenje.