Umeće prihvatanja

Razmišljam kako da ispričam ovo a da pritom ne priznam ništa. Najtiše reči donose buru. Poznato mi je već da se najgore vesti saopštavaju ćutanjem. Nije kao da tišina nije zlato, samo postoje trenuci tako dobro istempirani. Njihovo trajanje je večno, njihove rane teške, a nevidljive. U njima se sudaraju krajnosti i kontrasti. Najteže je pritom ostati surovo iskren, a to je jedino i potrebno. Smatram da se snaga, duševna snaga u čoveku ogleda u meri u kojoj je spreman biti iskren prema sebi. To ne znači samo priznati sebi neke stvari. Snaga se ogleda u nedopuštanju priznanjima da te konzumiraju. Iako ona mogu biti fatalna. Ali, hajde da budemo iskreni sa sobom. Šta nas košta (osim mizerije kao krajnjim ishodom)? Možemo li svoje mane sebi da oprostimo? Može li ona da uvidi cinizam duboko ukorenjen u svojim namerama i prizna sebi da je hipokrit, iako se takvo ponašanje danas šminka modernim nazivima? Kad će on shvatiti da ga njegove tame i preziri obuzimaju, prvo toliko da postaje težak i nesnosan drugima, zatim i sebi? Iz nekih vrišti šovinizam, iz drugih autodestrukcija kao jedini njima poznat oblik ljubavi. Jedni žele da pokore svet, drugi mu se daju ne tražeći ništa zauzvrat. Oboje izgore, prvi od mržnje, drugi od ravnodušnosti prema sebi. A fali im isto: ljubav. Izgorimo čekajući da nam neko pruži ljubav koju trebamo dati sebi. Voleti te je lako. Ne zbog toga što jesi, već zato što veoma malo ljudi voli pravu verziju tebe. Svi te vide različito, jer svi imaju svoj način da te idealizuju. Prava ljubav počiva na činjenici da si spreman da priznaš. Umetnost ljubavi je u svesti da nisam savršena, da imam mnogo polupanih, oštećenih, pocepanih i modrih delova, rana koje strpljivo vidam nadajući se da sledećeg puta neće prokrvariti, bar ne iz istog razloga. I u svesti da je nekom, možda, stalo do mene, upravo tako slabašne, tako ranjive.