Stvar je percepcije, ali čije?

Otvaram oči. Shvatam da je subota i u glavi automatski kreću slajdovi protekle nedelje. Dan prolazi mirno, gotovo melanholično. I dalje smo zatvoreni u svojim kućama što je posledica globalne pandemije virusa, ili kako god ljudi nazvali stanje u koje smo zapali. Radi unutrašnjeg mira i spokoja odlučujemo da ne palimo TV. Svesni smo da već nedeljama slušamo iste stvari: statistike, sumiranje jučerašnjeg dana i procene za sutrašnji. Svi su u nekoj žurbi, pokreti su im puni nemira a u isto vreme izgleda da je čitav svet stao i ne mrda već mesecima.
Vreme provedeno u karantinu tera me na razmišljanje, što dovodi do, skoro pa i manične potrebe za čitanjem knjiga. Oduvek sam bila ljubitelj pisane reči. Što je čest razlog da mnoge osobe u mom vidokrugu prevrnu očima čim čuju da istu knjigu iščitavam više puta. Potom obavezno sledi neki od komentara na račun mog slobodnog vremena i načina na koji ga provodim (čitaj: razbacujem). U tom trenutku moj mozak to obradi kao potpuno suvišnu informaciju i što bi rekli, baci je pod tepih. Otkriću vam nešto: misli koje tokom dana skrivate pod tepih vole da isplivaju kasno uveče, u trenutku kada zatvorite oči i psihički pokušate da se pripremite za naredni dan. Često razmišljam o načinu na koji koristim vreme. Ili ga ne koristim. Uglavnom se teško nateram da uradim nešto produktivno i dani kada se osećam tako traju kraće od običnih. Valjda to zavisi od percepcije i načina na koji definišete "produktivno". Poredim svoje vreme sa vremenom nekog ko za dan odgleda dve sezone španske mainstream serije i shvatam da su moj stepen i smisao produktivnosti zapravo dobri. U drugu ruku, tamo negde postoji neko čiji smisao doseže daleko veći stepen. Mada i od njega postoji neko bolji. Tako svi pokušavamo da živimo ovaj život dajući sve od sebe da naše dobro bude dovoljno dobro. I nadamo se da niko neće primetiti dane u kojima je loše, ali, pogodi šta: tvoje loše nekome je divno. Što naravno ne znači da treba da se zadovoljiš time. To je više neka vrsta utehe koju možeš pružiti sebi dok loši dani ne prođu. A ako je tvoje loše za nekoga plafon, zamisli onda šta tvoje dobro, ili čak tvoje odlično (jer što da ne) može učiniti tebi i ljudima oko tebe. Sve je u percepciji. Sve je izbor - visoki ili niži standardi, stepen svesti i odluke koje povodom toga donosimo.
Ne smatram svoje vreme uzalud provedenim. Čitajući knjige otkrivam ljude. Postaju mi bliži i jasniji na način na koji ih drugačije nikada ne bih mogla otkriti. Pišući otkrivam sebe. Postajem sebi bliža a trudim se i jasnija, što smatram bitnim jer sam bežanje od sebe već odavno prerasla. Pokušavam da obrglim ovaj život i sagledam na njega iz više uglova i oblika, kako bih shvatila u koji od njih se uklapam.