Mostovi od papira

Prilično je kasno ujutru. Ostajem budna iako sam već isplanirala drugačiji režim. Možda sutra, kažem sebi u bradu, bespotrebno, čisto jer primećujem odsustvo griže savesti. Iz nekog razloga ignorišem poruke koje bi u drugačijim okolnostima dobile vrlo kreativan odgovor, međutim ne i večeras. Setim se da su se ovakve epizode već događale. U jednom trenutku dobijem želju da porazgovaram sa psihologom. I ne mislim na školskog savetnika, pedagoga ili profesora i ne mislim na probleme u porodici ili neki oblik zlostavljanja. Nekad vam je potreban neko ko će biti ravnodušan po pitanju vaših postupaka i uragana u glavi. Oni bližnji to ne mogu, jer kad voliš onda ne vidiš stvari kakve jesu već onakvim kakvim si ih u glavi zamislio. Zbog toga izbegavam da im se otvaram. Guši me njihova neprestana idealizacija mene. Primećujem kako im se zenice šire kad god čuju da imam loš dan; da im ga prepričam tek ne bih podnela. Premda stradaju i oni koji me ne idealizuju. Guši me njihov pritisak i želja da sve poboljšaju umesto mene i koliko god njihove namere bile dobre, ne bih da popravljaju moje ruševine. "Pa zašto nam onda pričaš sve to?" pitaju često. Ne znam. Neke stvari bi jednostavno da izbaciš iz sebe. Ostaviš ih na površini jer znaš da ih niko neće dirati, menjati i takve polu popravljene vratiti u tebe. I onda nastaviš da živiš dalje. Ali stvar kod ljudi koji te vole jeste što, onog trenutka kada svoj teret podeliš sa njima, on postaje i njihov. Iako to ne želiš. Rađa se obaveza da te poprave, što je možda malo i licemerno jer ne rade to zbog tebe. Ruku na srce, većina samo želi mirnu savest. A to je odlazak na spavanje sa saznanjem da su učinili sve što su mogli da pomognu.
Ne mogu da objasnim kako ili zbog čega, ali ima vremena kada se isključim. Nekad jer me ljudi guše, često jer mi nedostaje moj mir. U svojoj samoći nisam usamljena koliko drugi ljudi misle da jesam. Zbog toga svi moji mostovi lako gore. U interakciji sa ljudima potrebno je naći (zlatnu) sredinu. Šteta što mi krajnosti najbolje idu od ruke.