Otkud (nam) kompleksi?

Kompleks predstavlja sadržaj svesti (osećanja, opažanja i vrednosti) koji je potisnut, a odatle i potsvesan, te zbog toga narušava duševno stanje jedne individue. Tako bar kaže internet. Priča o kompleksima počinje u 20. veku u Švajcarskoj, gde je rođen Karl Gustav Jung - osnivač kompleksne psihologije, psihološkog pravca nastalog 1914. godine.
U svojoj tendenciji da se približi ljudskoj psihi i što bolje je razume, Jung je prvi ustanovio pojmove introvertan i ekstrovertan tip ličnosti. Jednom prilikom je rekao: Duša je mnogo komplikovanija i nedostupnija od tela; zato ona nije samo lični, već i svetski problem. Smatra se jednim od najoriginalnijih mislilaca toga doba, nakon čije smrti je sve više ljudi počelo da razmišlja o potisnutim emocijama, nezadovoljstvu koje one uzrokuju i svemu što se danas odbacuje u kutiju pod nazivom "problemi modernog doba".
Prosečnom čoveku nameću se razni ideali prisutni u svim sferama života. Rečeno nam je da se "iznutra" računa međutim potajno svi znamo da, ukoliko želimo da se to "iznutra" iole ceni, moramo zadovoljiti norme društva. Moramo biti sigurni da smo svoju vrednost utemeljili na skupocenim (u većini slučajeva neverovatno kitnjastim) stvarima i obaveznoj brojci pratilaca i lajkova na društvenim mrežama. To je nepisano pravilo, obrazac koga se svi gnušamo ali koji izgleda očajnički sledimo u želji da nas neko primeti, pohvali. Prizna. Tako živimo u beskrajnom uverenju da trebamo biti kao drugi. Nastojivši da budemo kao drugi potcenjujemo sebe. U želji da postignemo ono što za nas predstavlja odraz savršenstva gubimo sebe i sliku o samom sebi. Rezultat tog idealizovanja, idiličnog predstavljanja drugih ljudi sebi jeste inferiornost - osećaj nemoći i slabosti.
Kako bi odagnali osećaj inferiornosti, većina ljudi služi se budi ono što jesi frazom. Ide im u prilog jer je kratka, ubitačna i na prvi pogled ostavlja jak utisak. Skoro kao da je sve što bi trebalo biti rečeno sadržano upravo u toj jednoj rečenici. Ali ako neko sam sebi nije dovoljan, kako mu reći da bude to što jeste i očekivati da odjednom stekne samopouzdanje? Možda je od toga mnogo bitnija čovekova svest o određenim stvarima: svest o sopstvenim mogućnostima i granicama u realnom vremenu, svest o nesavršenstvu, grešenju i prihvatanju istog bez osećaja krivice i griže savesti. Možda glavni problem nije u tome možemo li mi nešto ili ne, već prihvatanje onog dokle to možemo.
Još uvek nisam potpuno izgrađena ličnost, iako se to u ovim godinama od mene očekuje. Imam svoje pukotine i mesta kojima bi dobro došao hanzaplast. Zbog toga vam danas donosim toplu preporuku - knjige Helen Keller, žene koja se smatra fenomenom 19. veka. Za ljubitelje filmova posebno bih istakla Temple Grandin, film rađen po istinitoj i vrlo inspirativnoj priči.