(od)vezaću se jednom

Rođena sam godine 2002. kao prvo dete svojih roditelja. Odrasla sam u skladnoj porodici bez većih porodičnih drama, pošteđena suvišnog pritiska i teških nesreća. Roditeljska ljubav mi nije bila strana. Naprotiv. Svoje detinjstvo pamtim kao jedan miran deo svog života, ovekovečen uspomenama što behu obavijene nežnošću. Nešto grublji period nastupio je u toku mog odrastanja. Tada sam izašla iz staklenog zvona pod kojim sam do tad bila brižljivo čuvana i po prvi put zakoračila u život, među ljude. Od tada je prošla značajna količina vremena. Odrastam i dalje svakog dana. Iako bez nekog većeg iskustva, još uvek nesigurna pod maskom lažne sigurnosti, praveći se da znam šta radim iako sam većinu vremena izgubljena, učim. Učim da se snađem sa onim što život baca na nas i učim se strpljenju. Prema ljudima, roditeljima, sebi. Učim i da iz svake situacije izađem sa čistom savešću i napravim što pravičnije izbore. Hiljadu puta sam se pokajala za ono što sam rekla, nijednom za ono što sam prećutala. Ne dam da mi to izjeda dušu. Kanališem emocije. Ili se bar trudim. Nije sve u drugim ljudima. Lepo je uz sebe imati nekog od poverenja, svakako. Ali jeste li primetili koliko ljudi ima problem da ostane samo? Uvek im treba neko, makar za ćutanje, za prisnost, prisutnost. Zavisiti od drugih ljudi i očekivati sreću oslonivši se na njih je smešno. Moram prvo sebe da usrećim. Moram biti u stanju da se u svom prisustvu osećam lepo, da oteram teskobu i nelagodu iz svoje duše. Ako me duša u ovom sopstvenom telu guši, šta imam od tvoje ljubavi? Samo na taj način mogu se osećati potpuno, a osećanje potpunosti znači: ne očekivati od drugih da te dopune. Ne čeznem za osećajem blizine. U meni su neredi i nejasnoće zbog kojih mnogi postaju ozlojeđeni kada vide da su napori da se dopre do mene uzaludni ili samo polovični. A ne znaju da im time činim uslugu. Ne treba drugom nanositi nepravdu tako što ćeš ga opteretiti svojom mukom koju si samo ti sposoban da otkloniš.
Možda sam težak insan. Strahujem od nanošenja nepravde i mogućeg tereta kojeg ću nabaciti drugome na leđa poveravajući mu se. Brine me nerazumevanje, umara me objašnjavanje. Volim ćutnju više od svake blizine. Ako si stigao/la dovde i još uvek pažljivo čitaš ove redove: brini o sebi. Lepo je usrećiti druge, naći se u blizini i olakšati. Ali nemoj zbog drugih sebe zapostaviti. Nikad ljubav nije značila stavljanje tuđeg života ispred svog.