Tebi

Izvini što smetam. Malo sam nespretan, društveno neobrazovan i stidljiv kao dete. Ali sam hteo da te upoznam. Danas mi je tvoja nenametljivost bila veoma upadljiva, što je malo kontradiktorno. Pitam se jesi li ti takva. Neki skup kontradiktornosti koji nema smisla, ali se opet sa lakoćom dešifruje. Okej, ovo je zvučalo kliše. Priča mi se s tobom. Ne znam o čemu, ali ako ikad budemo pričali da znaš da ću te u pola rečenice prekinuti samo da bih pitao zašto. Zanima me šta te zanima, još više zbog čega. Voleo bih da mi pričaš o čemu razmišljaš; pred spavanje, dok čekaš taksi ili zeleno svetlo na semaforu. Ne. Voleo bih da ne razmišljaš o čemu mi pričaš. Zar nam razgovor mora biti striktno ograničen na svakodnevnicu, dok oboje udrvljeno klimamo glavom jedno drugom praveći se da razumemo a u glavi ponavljamo već savršeno pripremljen odgovor? Ne činiš mi se tipom za takve razgovore. Dosadne, isfolirane i uvežbane. U istoj smo prostoriji, sediš i posmatraš razgovor koji žustro teče. Ne osećaš potrebu da podigneš glas i po svaku cenu kažeš ono što misliš, jer svi to rade. A njihova mišljenja su ili potpuno pogrešna ili suviše ograničena, međutim niko to ne primećuje jer se glasni ljudi ističu u masi pa tako misle da su i shvaćeni. Ti primećuješ. Kladim se da bi imala dosta da kažeš, međutim iz nekog razloga ostaješ suzdržana. Pretpostavljam da ti atmosfera ne odgovara. Bučno je, ljudi galame a niko nikog ne sluša, prepliću se stavovi a uzajamni komentari polako prerastaju u prepirke. Misliš da je sve ovo jedna velika glupost kojom se ljudi zamaraju iz jednog razloga: stalo im je da ispadnu u pravu. Slažem se sa tobom. Ne bih s tobom komentarisao politiku, ekonomiju ili ljude koji su se upravo razveli ili eventualno čekaju peto dete. Neću te dirati. Hodaću na suprotnoj strani ulice, koracima paralelnim sa tvojima. U gužvi ću slušati tvoju tišinu i pokušati da odgonetnem o čemu razmišljaš. Ako pogodim pokazaćeš mi svoju policu sa knjigama.


— Autorski tekst, decembar 2019.