8372

Jul je, mesec koji stanovnici Bosne i Hercegovine već godinama unazad pamte kao period nesnosnog bola, tragedije i zverstva. Jul je. Mesec kada je pre 25 godina počinjen najveći genocid u Evropi, nakon holokausta. Ono što me izjeda svake godine kada se mesec jul približi jeste neprestano negiranje genocida u svim oblicima, zauzimanje strana a posebno glorifikovanje onih koji su za njega odgovorni. Negiranje genocida u Srebrenici je kao negiranje holokausta i svih nacističkih logora. Genocid u Srebrenici je skorašnji događaj, pa ipak o njemu se ne priča koliko bi trebalo. 11. jul posvećen je kačenju fotografija i izgovaranju molitvi, međutim genocid se nije dogodio u jednom danu. Ni u samo jednoj godini, niti u samo jednom gradu. BiH se od 1992. suočavala sa ogromnim masakrom i strahovitim prizorima, međutim cela Evropa zaboravila je na to. Sve priče, suze i bol preživelih gurnuti su pod tepih pod izgovorom da se danas dešava nešto bitnije. Pa kako je zaboga među današnjim društvom islamofobija mogla biti zastupljena u tolikoj meri? Odgovor: (ne)edukovanost. Ne želim da se nastavi trend tretiranja genocida kao nečeg što je "bilo negde u devedesetim". Ne želim da danas ugasimo TV i preskočimo članak o Srebrenici na netu jer je cela ova tema "suviše potresna" ili se "nas to ne tiče". Ili da svoju nezainteresovanost opravdamo time što je sve već davno prošlo. Nije prošlo. Širom BiH ljudi se i dalje bore da nastave život i izgrade svoju svakodnevnicu, u psihičkom, emotivnom, društvenom i ekonomskom smislu. Strah i traume kroz koje su oni prošli ne mogu se opisati. Mi delimo njihov problem. I ne pričam o krivcima i zločincima već o kolektivnoj odgovornosti čitave Evrope na koju su se ljudi oslonili. Ili su bar mislili da mogu da se oslone. Strašno je ono što smo dozvolili. Strašna su stradanja i jecaji čiji samo mali deo prikazuju mediji, strašna je brojka od 8000 i činjenica da je na još hiljade ljudi i dalje neidentifikovano. Ne možemo se odužiti za sve što se tokom tih strašnih godina dešavalo, ali možemo istraživati i informisati se. Da bi razumeli moramo saslušati preživele, čuti njihove priče i deliti ih kako bi proširili svest o genocidu i temeljima na koji on počiva. Tek kad budemo slušali, razumeli i prihvatili svet će moći da krene napred, oslobođen strepnje da će se nešto slično ponovo desiti.

Uzgred, jedna novija informacija je da sam otvorila instagram (@haotizam). Želim više da radim na širenju svesti i budem deo svega što se događa a instagram je idealna platforma za to, s obzirom na to da sam na blogu ipak malo ograničena. Zapratite i slobodno se javite da pričamo, bilo bi mi drago da ostvarim interakciju sa svima vama još negde osim na blogu :)