Beg u beskraj

Jedna julska noć, topao vazduh, dva ujutru. I naše dve blesave glave koje se uzalud bore sa snom. U polumraku nazirem sjaj tvojih očiju. Kažeš, nije umor, sreća je. Naxi tiho svira u pozadini. Čuje se Balašević sa svojom Provincijalkom, Oliver, Prljavo Kazalište i njihova Marina. Znaš tekst svake, oduševljeno zapevaš na određenom delu a kad prođe nastavljaš da tiho pevušiš. I sve je sadržano u tom jednom trenutku prelaza između dve pesme, u kazaljkama koje se preklapaju i opet rastavljaju, ali za nas ostaju dugo tako sklopljene, u osećaju blizine koju razum ne ume da shvati. Sve je tako jednostavno, jednostavnost vrišti iz ovog trenutka i julske noći, pitajući nas gde smo bili do sad. I sve nam je na dlanu, čitav spektar osećanja, sitnica, stihova, pokreta i prećutno odobrenog zadovoljstva, sve je tu, otvoreno, preda mnom, čeka da ga zgrabim i čuvam, zapravo proživim i tek onda čuvam. Odjednom se otkriva i smisao svih pitanja i tada shvatiš da odgovori više nisu ni bitni, jer dok ti tragaš za odgovorima nešto bitno se dešava. I nemamo vremena za bacanje na razmišljanje o prolaznosti, smislu i besmislu, nemamo vremena da pitamo razum šta misli. Više nije bitno šta ko misli, šta ja mislim. Osećam nešto, tu je u meni, titra nemirno a opet me čini tako mirnom. Pitam se je li ovo sreća i šta je u stvari sreća, ima li ime i kako da znam da li će ikada još jednom uspeti da nađe put do mene ili će me bez imalo griže savesti zaobići. Kažeš mi ko zna i slažem se, niko ne zna i ne može da zna. Sve nam je skriveno a sve se otkriva tako brzo, zar dok sam tražila odgovore nisam propustila polovinu? Zemlja se okreće sa takvom lakoćom i ja sam srećna, osećam da me tvoja blizina opija, ne u fizičkom smislu. Više je emotivno, ne znam kako to da objasnim, ali znam da je značaj mnogo veći. Sve ovo je stvarno, vrsta neopipljive ali tako jasne stvarnosti čiju pojavu osećaš u kostima. Usne mi se krive u slabašan osmeh pri pomisli da će ovaj trenutak, tako značajan i tako stvaran, sutra biti tek seta, bleda uspomena koju ću pamtiti kao nešto što je bilo ili sam pak usnila. Trudiću se da razaznam stvarnost od iluzije i uhvatim njenu nit, tako tananu i slabašnu jer neću znati, ili mi neće sasvim biti jasno da li sam sve izmislila. Pesnik kaže: "priznaću ti zašto volim proleće", ne znam koja je to pesma ali ti pevušiš i dalje, i sve je isto kao i pre minut kada sam zatvorila oči. Poželim da ostanem zaglavljena u tom trenutku i slušam kako mrmljaš pesmu jer ne znaš tačan tekst, ali opet dođe taj jedan deo koji znaš od reči do reči. To te razbudi i onda sve kreće ispočetka. Pesme se nižu, kazaljke hitro jure napred. Jul je, mi smo gluvi i slepi za sve pojave ovog sveta.